Kako neurotičar doživljava vreme

"U svim trima slučajevima (tri oblika neuroze - opsesivna,depresivna,melanholija),rekao bih,cilj psihoterapeuta bio bi da neurotičara kojega leči prevede iz kružnog doživljavanja vremena u linearno,jer u kružnom doživljavanju vremena ranijih,prehrišćanskih kultura, vremena ili nije bilo uopšte, ili se doživljavalo kao vraćanje istog, ili je vreme bilo večita sadašnjost, dakle upravo kao što neki naši neurotičari to doživljavaju.Istorijski narodi postali su istorijski onda kada je vreme počelo da se doživljava linearno-evolutivno, sa zamišljenim početkom u vremenu i sigurnim krajem u smrti, opet u vremenu, upravo onako kako evropski istorijski čovek doživljava svoj život. Biti neurotičan,dakle,pokazuje se kao, biti nesavremen, još više, znači biti arhaičan i živeti u nevremenu mita,živeti aistorijski.Neurotičar, jednom rečju, beži od odgovornosti vremena koje traje,koje ispunjava zrelu individuu doživljajem prošlosti,sadašnjosti i budućnosti; on hoće da "odstrani" vreme, čak da uništi vreme,vraćajući ga na mitski prototip neopozive sudbine u kojoj sloboda i lična odgovornost nemaju šta da traže.Ako je ovako mitsko doživljavanje vremena kod starih,tzv.primitivnih naroda nosilo još punoću bića i to u doživljaju zajednice i svega što se u njoj zbivalo, punoću koja je sadržavala kosmički doživljaj svepovezanosti i duboku veru u vodjstvo ljudi od strane viših sila,od pre dve hiljade godina, sa postepenim razvojem ličnosti i slobodom za i od, čovek je dospevao u analitičku fazu rascepljenosti koja je pružila dovoljno prilika za razvoj neuroze.Biti neurotičan ne može danas biti isto kao pre dve hiljade godina; takvog pojma, uostalom, tada nije ni bilo.Biti neurotičan,danas,anahronizam je koji se plaća ne više blaženošću pripadanja Celini,nego patnjom saznanja o svojoj usamljenosti."-(Dr.Jerotić Vladeta: "Psihološko i religiozno biće čoveka","Doživljaj vremena u psihoanalizi i u analitički orijentisanoj psihoterapiji", str.36-37)
I ovom prilikom želim da uvažim "duhovni napor" doktora Jerotića da neke,možda, teže razumljive stvari (kao što je na primer neuroza - naurotičnost) približi i objasni kao i da skrene pažnju na vrlo složena filosofska pitanja o prirodi vremena i, na primer, suštine svesti i njene egzistencije u vremenu i sl.Mislim da je jasno da je kod neurotočara najveći deo problema u zakočenosti emocija,blokiranosti doživljaja(ako mogu tako da se izrazim), pa zato takav čovek jednostavno nema pravi,zdrav osećaj za vreme (a takodje ni za prostor).Njegova duša (posle stresnog dogadjaja - doživljaja) nije više zdrava,celovita,ili da kažem u onom "full" stanju u kojem emocije mogu ispravno da vrše svoje funkcije i umu šalju prave informacije (npr.o vremenu i prostoru).Jerotić takodje pominje jedan lep psihološki momenat (nazovimo ga laički tako) - kosmički doživljaj svepovezanosti.Moja prva asocijacija je (šta mislite?) - Internet.

Donald.W.Winnicott /1896 - 1971/

"Ako do ovog gubitka dodje (gubitka nežnosti i ljubavi) pre nego što dete postane ličnost,dolazi do infantilne shizofrenije, neorganskih mentalnih poremećaja,nastaju preduslovi za kasnije kliničke poremećaje.Ako gubitak ljubavi izazove traumu kod bića koje je već dovoljno razvijeno da može biti traumatizovano,stvaraju se preduslovi za patološke poremećaje i antisocijalno ponašanje.Ako se to desi u periodu kada date izgradjuje svoju nezavisnost,dolazi do patološke zavisnosti,patološkog oponiranja i napada besa" (R.Zazo,"Poreklo čovekove osećajnosti",esej D.Anzijea,"Koža: od zadovoljstva do misli")
prelazni objekti (isto D.Winnicott)
"Prostor odustva može ispuniti jedino misao.Stvaranju misli kod malog deteta neophodna je podrška nekog odredjenog predmeta,koji time postaje zamena prisustva.Važnost koju odojče i dete često pridaju izvesnim predmetima posredan je,ali rečit dokaz koliko su za njih prekid prisustva i udaljavanja značajni.Želja,patnja,suprotstavljanje deteta ne mogu da se spreče udaljavanjem voljenih bića.Ali neki predmet iz njihovog prisustva može da se zadrži nezavisno od njihovog kretanja;ta stvar je prvo materijalna zamena,nosilac značenja i slika, a kasnije je samo slika i mentalno podsećanje.Taj predmet ima moć da uspostavi prisustvo u odsustvu.Tako se otvaraju vrata imaginarnog: namesto sigurnosti ,može da iskrsne opasnost;sadašnjost je kratkotrajna, a budućnost neizvesna.
Od doživljavanja do predvidjanja,razdvajanja,pasivna patnja deteta se pretvara u bojazan i nespokojstvo,vezane za razne oblike udaljavanja onih koje voli,čije prisustvo, a zatim samo postojanje, predstavljaju uslov sigurnosti.Predstave razdvajanja mogu da se odnose na prostor; u tom slučaju je ono simbolizovano pokretima i pomeranjem; strah od pada, strah da će se izgubiti, strah od otimanja.Ove slike se mogu odnositi i na vreme: to je anksiozno očekivanje povratka dragih osoba ili strah od njihove smrti.Razdvajanje može takodje da se pripisuje postupcima ili namerama tih lica: to je strah od napuštanja izazvan predstavom loših roditelja." (M.Zlotovec: "Strahovi kod dece",str.36)
"When symbolism is employed the infant is already clearly distinguishing between fantasy and fact,between inner objects and external objects,between primary creativity and perception.But the term transitional object, according to my suggestion,gives room for the process of becoming able to accept defference and similarity.I think there is use for a term for the root of symbolism in time, a term that describes the infant's journey from the purely subjective to objectivity; and it seems to me that the transitional object /piece of blanket,etc./ is what we see of this journey of progress towards experiencing."/D.Winnicot,"Playing and reality", - google.books/

Afektivno vezivanje

"Problem veze sa drugim čovekom je bez sumnje jedan od najvažnijih u razmišljanju o čoveku.Tokom vremena, proučavanje ove veze razvilo se u dva glavna smera.Najpre se postavlja problem porekla ove veze: da li je ona inherentna čovekovoj prirodi, da li čovek teži ovaj vezi s drugim usled jedne prvobitne,osnovne potrebe ili je, pak, ova potreba vezivanja za drugog stečena u toku ontogeneze, pa se jedinka vezuje za drugog zbog koristi koju dobija iz te veze? Još su Platon i Aristotel zauzimali oprečne stavove o ovom pitanju: prvi je na ljubav gledao kao na imanentnu težnju svakog bića koja ga nagoni da se obnavlja stvarajući porod i na kojoj počiva čovekovo stalno strahovanje (aporia) preko koga se on usmerava ka Istini, dok je za drugog ljubav prema samom sebi osnova svih vidova simpatije:potreba koju jedna individua ima da se vezuje za drugu je samo izraz inherentne težnje svakog bića da aktualizuje svoje mogućnosti.
Ovoj prastaroj raspravi, koju ponovo susrećemo u XVII i XVIII veku kod Hobsa i Šeftsberija,kod enciklopedista i Rusoa, sa pojavom teorije o evolucije dodaje se jedna nova. I dok jedni prihvataju i razvijaju teoriju o srodnosti socijalnog ponašanja ljudi i životinja (kao Montenj),drugi teoretičari sa strahom gledaju na ovo izjednačavanje i ističu samosvojnost čovekove socijalnosti"- Filip Malrije
Ovo je početak jednog teksta navedenog autora u kjnizi R.Zazo-a "Pereklo čovekove osećajnosti",str.89.Knjiga mi je negde krajem devedesetih skrenula pažnju na istraživanja u oblasti afektivnog vezivanja koja mislim da su daleko odmakla i čine bitnu dopunu svim dostignućima u oblasti psiholoških nauka.
U produžetku teksta nailazi se na sledeći pasus:
"Sličnih lutanja ima i kod teoretičara koji polaze od toga da kod čoveka postoji specifičan oblik potrebe vezivanja za drugog koji se ne sreće kod drugih vrsta.Tako se Šeler čvrsto pridržavao učenja o urodjenosti simpatije - "Primitivne funkcije duha"- koju ne treba mešati sa fenomenom spajanja i zaraze, jer njen smisao je "apstrahovati se od sebe samog i čvrsto se staviti u blizini drugog i njegove psihe".Dakle, neprestano se istražuju nove formacije hipoteza o poreklu ove funkcije, bilo da se utvrde njena srodnost sa seksualnom ljubavlju i osećanjem za prirodu, bilo de ona izvodi iz zajedničke svesti o sebi samom.S druge strane,sledbenici teorije socijalnog učenja (social learning),priznajući važnu ulogu imitacije u izgradnji socijalnih odnosa,tvrde da postoji bar jedan oblik ponašanja koji se ne može izvesti iz potrebe organizma koje su nastale putem potkrepljenja, a taj oblik ponašanja je upravo sama imitacija"(str,90,91).